One datosti koje su Kortasaru omogućile da još u detinjstvu obuhvatnije sagleda sebe i svet oko sebe vremenom ga dovode do toga da ih kao takve prevaziđe. Živeći u znaku prelaza iz jedne sredine u drugu i iz jednog sklopa okolnosti u drugi, kao i nemirenja sa datostima, Kortasar se izdigao iznad samih okolnosti. Zalagao se za drugačije poimanje domovine i zajednice ljudi uopšte (prva je za njega bila, samo polazište, a druga željeno ishodište) kao i za pomeranje granice mogućeg u književnosti i izvan nje.
Iako se potraga za identitetom može shvatiti i kao posledica okolnosti u kojima se našao čovek Novog kontinenta, iako je ta potraga u Argentini, preko borhesovskih lavirinata, dignuta na opšteljudsku ravan, ona kod Kortasara nije posledica nego izbor. Ima vid igre, ali nije apstrakcija; kao i igra, potraga ima svoja pravila, ali nije konstrukcija. Kortasar ne traži identitet u ogledalu nego u drugima. Prepoznavanjem sebe u njima teži upotpunjavanju vlastite ličnosti i jedinstvu sa svetom.
Roman „Školice“ govori upravo o toj čovekovoj težnji da sebe prepozna u drugima. Govori o potrebi čoveka da pronađe sebe, govori o njegovoj potrazi – ali tako da i sam govor postaje potraga.