„Zaratustra“ je nesumnjivo najoriginalnije, da ne kažemo i najznačajnije Ničeovo delo. Ne povodi se ni za kakvim autorom, već nosi sasvim osoben lični pečat svog tvorca. Nije samo najneobičnije nego i najličnije njegovo delo. Ni pre ni posle „Zaratustre“, Niče nije stvorio ništa slično. Niti prethodna dela nagoveštavaju takav razvoj, niti potonja nastavljaju istim pravcem. Kao da je Niče iznenadno podlegao nekom neodoljivom iskušenju, nekoj neodoljivoj potrebi, kao da je u magnovenju našao nov, neponovljiv izraz za svoju osnovnu filozofsku misao, kao da je samo za trenutak progovorio svojim vlastitim jezikom.
Niče je u „Zaratustri“ video ni manje ni više nego delo koje „nagoni čovečanstvo na rešenja koja odlučuju o čitavoj čovekovoj budućnosti“.
Iz predgovora Mihaila Đurića