Jedan od najuticajnijih dramskih tekstova XX veka, „Čekajući Godoa“, je bila prva Beketova profesionalno postavljena drama. Premijerno je izvedena u Parizu, 1953. godine u malom pozorištu Babilon, i od tada se smatra temeljnim delom savremenog teatra.
Dva muškarca, naizgled beskućnika, čekaju nekoga ili nešto pod nazivom „Godo“. Vladimir i Estragon čekaju pored drveta na pustoj deonici puta vodeći jedan od najzačudnijih dijaloga savremene književnosti: reči, nemoćne da prenesu poruku, rastaču se u poetskim igrama, tonu u onirično i doslovno besmisleno. Sve je to, u književnoj kritici, tumačeno kao mračna alegorija čovekove potrage za smislom.
Beketova drama je tumačena u kontekstu ekspresionističnog minimalizma koji je iskazivao egzistencijalni nemir evropskog sveta po završetku Drugog svetskog rata. Njegove drame funkcionišu i danas kao opčinjavajuće alegorije kriza i lomova prošlog veka.