Od prvog objavljivanja 1842. godine, „Mrtve duše“ se proslavljaju kao krajnje realističan portret provincijskog ruskog života i kao divna preterana priča; kao hvalospev u ruskom duhu i kao bezobzirna satira carske ruske pokvarenosti, vulgarnosti i pompe. Kao Gogoljev lukavi antiheroj, Čičikov, koji se bavi „mrtvim dušama“- preminulim kmetovima koji još uvek predstavljaju novac svakome dovoljno oštrom da trguje njima – upoznajemo se sa dikensovskim selima, zemljoposednicima i podmuklim sitnim službenicima, od kojih malo njih može odoleti zavodljivoj nelogičnosti Čičikovljevog predloga.